јасенак
јасе́нак, нка m. 1) hyp. v. јасен (које се слабо говори). — 2) (у Сријему) dictamnus albus Linn. [cf. јасен 2?]. Кажу да у очи Спасова дне ноћу виле откину врх јасенку; за то алосану чељад носе те оставе ону ноћ под јасенком метнувши код болесника колач хљеба и једну чашу воде а другу вина (као вечеру вили), па сјутридан у јутру копају под јасенком и шта нађу (н. п. црва или бубицу каку), оно даду болеснику те изије или у води попије (као лијек, који му је вила оставила). — Приповиједа се да у јасенку цвијета ноћу нестане кад се у вече узбере и остави гдје.