Цариград [cf. Стамбол]
Ца̏ригра̑д, m. 1) die Kaiserstadt (Konstantinopel), urbs imperatoria (Constantinopolis). [cf. Стамбол]. Србљи приповиједају да Цариград нијесу људи зидали, него да се сам саздао. Кажу да је некакав цар ловећи нагазио на мртву људску главу и прегазио је с коњем; онда му глава проговорила: „Шта ме газиш, кад ћу ти мртва досадити.” Кад то чује цар, он сјаше с коња те узме ону главу и однесе кући; па је код куће сажеже, и оно угљевље од ње, пошто се охлади, стуче у прах, па завије у хартију и остави у сандук. Послије некога времена отиде некуда цар, а његова кћи (која је била дјевојка на удају), узме кључеве па отвори сандук и почне по њему нешто преметати; кад нађе онај прах у хартији, види да је некакав прах, али не зна какав је, па онда метне прст на језик те покваси, па умочи у онај прах и лизне мало да би дознала што је; по том га опет завије у хартију као што је и био и остави у сандук, а ова од тога часа остане трудна. Кад се послије стане истраживати и испитивати од куд и како, дозна се да је од оне главе. Кад дјевојка буде на том доба, а она роди сина. Кад узме цар још онако мало дијете у руке, а оно њему одмах рукама те за браду! Онда цар заповједи да донесу један тањир жива угљевља, а један дуката: да огледају чини ли то дијете из лудости, или од своје воље. „Ако (вели) буде дијете лудо, оно ће потрчати с рукама и за угљевље, ако ли не буде оно ће за дукате.” Кад донесу пред дијете угљевље и дукате, а оно одмах рукама за дукате, а угљевљу ни мукает. Цар већ види да ће оно да се испуни што му је глава казала. Кад буде дијете већ велики момак, онда га цар отјера у свијет, и каже му: „Да се нигдје не станиш, док не нађеш гдје су се два зла ударила.” — Ходајући тај момак по свијету, кад дође на оно мјесто гдје је сад Цариград, нађе глогов трн гдје се око њега обмотала гуја, па гуја пеца трн, а трн боде гују; онда помисли у себи: „Ево ово су два зла”, па пође унаоколо разматрати она мјеста; кад дође онако унаоколо идући, опет поблизу онога трна, онда стане, па рече: „Овдје треба стати.” У који мах то рече, у онај се мах обазре, а то се од онога трна до његовијех леђа (куд је год он ишао) створио зид. И од тога мјеста до онога трна, кажу да ни данас нема зида у Цариграду (а да се он није обазрео и да није рекао: „овдје треба стати” зид би за њим нарастао до трна). Послије он ту постане цар, и од свога дједа отме царство. — 2) у Троношкој планини (од намастира к југозападу) бријег и наврх њега зидине од старога градића.

Занимљиво да у великом броју дубровачких народних песама, оријентација је према Цариграду (историјски не би требало изненадити, али мислим да је та спона данас не само заборављена, него и активно негирана)… Нпр. ”полећеле бијеле виле, прико града Цариграда”, где моле да им се врате морнари у Дубровник…. или ова дубровачка свадбена песма:
Изишла је, изишла је зелена наранчна (трај ли, трај ли, трај лала, зелена наранча)
Иза мира, иза мира од бијелога града
Тргала је, тргала је Маре лијепа Маре
Прву Маре, прву Маре к’у је отргала
њу ми шаље, њу ми шаље граду Дубровнику
а њој граде, а њој граде од злата јабуку.
Другу Маре, Другу Маре к’у је отргала
њу ми шаље, њу ми шаље дужду од Млетака
а њој дужде, а њој дужде на мору галију.
Трећу Маре, трећу Маре к’у је отргала
њу ми шаље, њу ми шаље граду Цариграду
а њој граде, а њој граде коња и делију…
знаде граде, знаде граде што је за дивојку!
Tweets that mention Цариград (Ца̏ригра̑д) | Стамбол | Реклаказала, из Вуковог Р(ј)ечника -- Topsy.com 06:19 on 04/14/2010 Трајна веза | Пријави се да би одговорио/ла
[...] This post was mentioned on Twitter by Вук Ст. Караџић. Вук Ст. Караџић said: Ца̏ригра̑д, m. 1) Србљи приповиједају да Цариград нијесу људи зидали, него да се сам саздао. Кажу да је некакав цар… http://bit.ly/9V9Ug1 [...]