сјено̀вит
сјено̀вит, а, о [јуж.] 1) у Грбљу се приповиједа да између великијех дрвета (букава, растова и т. д.) имају гдјекоја сјеновита, која у себи имају такову силу да онај који их посијече одмах умре или дуго година до смрти остане болестан; кад се ко боји да није сјеновито оно дрво које је посјекао, ваља да на пању његову живој кокоши осијече главу оном сјекиром којом је дрво сјекао, па му не ће ништа бити, ако би дрво и било сјеновито. — 2) (у Боци) човјек сјеновит зове се онај који изгуби свој сјен па као луд тумара по свијету без сјена као и сјен без њега. С овијем се слаже и оно што се приповиједа и мисли да се при великијем грађевинама може сјен човјеку узидати па човјек послије да умре. На ово је налик и оно како су Мрљавчевићи Гојковицу живу узидали кад су Скадар градили.