сре̏сти [cf. ско̀бити, суко̀бити, уко̀бити]
сре̏сти, сре̏те̑м (сре̏тне̑м) (сре̏о u. сри̏о, сре̏ла) v. pf. begegnen (einem), obviam fio cui. [cf. скобити, сукобити, укобити]. Кад ко у јутру најприје сретне мачку, или стару жену, врло му је то неповољно, јер се мисли да ће онај дан бити несрећан. А путницима је најнеповољније кад сретну попа или калуђера, и многи, н. п. у Бачкој, кад сједе на колима, узму испод себе сијена, те баце за њима.
суко̀бити, су̀коби̑м vide [срести] скобити: Добра конца сукобила Марка, | Сукоби га царев Алил-ага.