обил

о̀бил, а, о, reichlich, über, [vide обилан]. Срби приповиједају да је Силни Стефан ловећи по Церу угледао на једном мјесту гдје се гране од дрвећа и доље савијају и горе узвијају. Кад дођу на оно мјесто, а то дијете код неколико оваца ударило своју сјекиру у кладу па легло на леђа те спава: кад дихне из себе онда се гране узвијају у висину, а кад повуче пару у се, онда се савијају к земљи. Кад то види цар, зачуди се, па пружи руку с коња да му узме сјекиру, али хоћеш! не може да је извади из кладе. Брже боље сјашу слуге и војводе с коња, огледају сви редом објема рукама да изваде сјекиру из кладе, али је ниједан не може ни помаћи. Онда пробуде дијете и запита га цар: „Како ти је име?” А оно одговори: “Милош.” „Имаш ли оца и мајку?” „Мајку имам, а отац ми је умр̈о.” „А гдје ти је мајка?” „Ено је тамо доље у селу код куће.” „Ајде да нас водиш кући.” „Не могу од оваца.” — И тако га којекако намоле да потјера овце и да пође пред њима кући. Сад су они ради знати и видјети шта ће он радити са сјекиром, како ће је извадити из кладе; или ће је овако оставити. Кад Милош крене овце, а он узме сјекиру једном руком и заметне на раме. Како дођу кући, Милош одмах остави овце и непознате госте, па замакне међу зграде да тражи мајку. Пошто цар сјаше с коња, пође и он за Милошем да гледа да му се гдје не сакрије, кад погледа кроз брвна у једну зграду, а то му мајка мијеси хљеб, а пребацила десну сису преко лијевога рамена, а лијеву преко деснога, те он остраг сиса. Онда цар рече: „Међер обила мајка, родила обила јунака.” — Цар узме Милоша од мајке, и одведе га своме двору, и од тога се назове Обилић.