минути
ми́нути, ми̑не̑м v. pf. 1) vorbeigehen (bei einem Orte), praetereo (locum), cf. [vide] проћи [1]: Минух моми мимо двор — Ко стар мине, нека Бога моли, | Ко млад мине, нека ружу бере. — 2) vergehen, vorbeisein, transeo, abeo: Љето сине па и мине; Није зиме док Божић не мине. cf. [vide] проћи [2]. — 3) vide отићи [1]: Отлен Бајо у Заљути мину. — 4) nicht treffen, praetervolo, cf. [vide] промашити: Опремао се човјек (који се био скоро оженио) на војску, а жена увразила конац у иглу да нешто зашије; али будући да није добро видјела, за то није могла одмах да уврзе, него промашала мимо ушице иглене говорећи: „мини га сабља, мини га пушка!” као да муж рече да она њему врача; али он опази шта је па рече: „минуло је мене свако добро, кад сам ја тебе узео.” — 5) entgehen, evado: И ти Турске не минуо руке.