зијев [cf. зијехавица]
зи̏јев, m. (јуж.) 1) die Öffnnung des Mundes, hiatus. — 2) das Gähnen, hiatus [cf. зијехавица]: Зашао као зијев по чељадма. Приповиједа се како се некакав човјек у друштву договарао с туђом женом зијевањем. Муж женин то опази, па жену послије поведе у шуму да је објеси, али јој не каже да ће је објесити, него је поведе као да се шетају. Кад он у шуми тражећи згодно дрво стане загледати од дрвета до дрвета, жена се осјети шта је и како је, па му рече: „Шта си ти, Бога ти, човјече, зашао туда као зијев по чељадма?” Кад човјек то чује он је запита: „Како залази зијев по чељадма?” А она му одговори: „Зар и то не знаш? Кад једно зијевне, онда и другима дође те зијевају.” И тако мужа превари те помисли да је и она зијевнула само за то, што је онај човјек зијевнуо; и не учини јој ништа. — 3) bei den Webern, die Öffnung der Kette, der Sprung, das Fach, das Gelese, hiatus staminis: оволики ти зијев! (дигнувши ногу каже се жени кад је нађе ко гдје снује пређу).