дѐмбел [cf. дербѐденица]
дѐмбел m. љенивац, који од лијености ништа не може радити, der Faulenzer, homo deses [cf. дербеденица]. Кажу да Турски цар дембеле храни и одијева, али најприје свакога огледају је ли управо за дембеле: да не би могао што радити. Тако су под двојицом што су били дошли да их узму у дембеле, запалили рогожину (да виде шта ће радити), онда један од њих рече ономе другом: „устани да сиђемо с ове рогожине, изгорећемо.” А онај му одговори: „ћути, Бога ти! како те не мрзи говорити?” Онда овога узму у дембеле, а онога што је рекао да устану, отјерају и кажу му да он није за дембеле.