го́са [господар, госпар, сахибија, чорбаџија...]
го́са, m. (у војв.) der Herr (als Eigenthümer), dominus, [vide] господар [и богатун], cf. газда: знаћеш ти за госу (т. ј. зло ће ти бити); лети као пас без госе.
госпо̀да̑р, господа́ра m. Herr (Eigenthümer), dominus, δεσπότης: ја сам господар од тога; ти нијеси нада мном господар. [cf. госпар, госа, газда 2, газда 3, бан 2, пан, ага, бег 2, сахибија (саибија), чорбаџија.] У Србији до 1804 године само су Турке (и то бегове и спахије) звали господарима (као и сад по Босни и по Херцеговини); а од онда су звали господаром Црнога Ђорђија, и остале поглаваре и војводе, који су власт у рукама имали. Тако се ова ријеч говорила у Србији и за владања Милоша Обреновића првијех година, али послије он заповједи да се господар не зове нико осим њега, и тако на остале старјешине пријеђе име господин. По томе се у Србији и данас само Александар Карађорђијевић зове господар. У Сријему пак и у осталијем Њемачкијем државама зову и најмањега трговчића господаром. У Србији су отприје знатније Србе, као свињарске трговце, звали газдама.