бра̏бо̑њчити < бра̏боњак

бра̏бо̑њчити, чи̑м v. impf. говорити којешта, dummes Zeug reden, ineptire: не брабоњчи!

бра̏боњак, о̑њка m. ein Kügelchen Ziegenkoth*, globulus stercoris caprini: Стара баба у брабоњке гата: Жив’ ми синци, све су гола говна.

*зрно балеге козје или овчје. — Остао као брабоњак на цједилу. (Гдјекоја се овца или коза побрабоња у музлици кад је музу, па кад се млијеко проциједи, брабоњци остану на цједилу) В. НПосл — Броз-Ивековић (1901) 1, 91

Ништа није чистије од овце, веле наши Далматинци; и њезине брабоњке (брабонке) исцеди човек из млека, пак једе млеко, нити му се гади. Д. Обрадовић, бас. 266 — Рјечник ЈАЗУ (1880-1976) I, 574