васкрс

ва̀скрс m, васкр̀сеније n и васкр̀се̑ње n (у горњ. прим.) Ostern, pascha. cf. вазам, велигдан, ускрс [ускрсење, ускрснуће]: Радује се светом васкрсењу — На васкрсеније треба свако да узме навору: за то у Србији зађу пред васкрсеније по селима намастирски ђаци с котарицама те дају навору за јаја. О васкрсенију се туку шареним и црвеним јајима, т. ј. ударају врховима јаје о јаје, па које се разбије оно узме овај који је разбио. То чине код намастира и код цркве и непознати људи, али треба најприје да виде јаје један другоме: јер неки пробију јаје од оздо те исциједе жујце и бјеланце, па налију воска да је тврђе. Други дан васкрсенија (у понедјељник) ко не оде у цркву на јутрењу, овога (н. п. у Сријему и у Бачкој) хоће да полију водом или да баце у воду; за то се каже онда: данас иду годишњаци у цркву (т. ј. они који иду само од године до године). Од васкрсенија до Спасова дне говори се, кад се двојица срету на путу, или кад који коме дође у кућу: Ристос васкрс (мјесто добро јутро, помоз’ Бог и добар вече), и одговара се ва истину васкрс; тако и кад се пије, мјесто спасуј се и на здравље.