У данашње време, Српски рјечник Вука Стефановића Караџића је фантомска књига српског језика и најнечитанији документ српске језичке историје. Као нека врста лексикографског привиђења, Вуков речник „исштолкован њемачким и латинским ријечима” светлуца у даљини наше обезјезичене пустоши.

Настао као реакција на хибридност славеносрпског језика и вођен романтичарским идеалом националног буђења, Вуков речник означио је раскид са средњовековном писменошћу и унео радикалан рез у развој српског језика. Савремени српски — и његов доминанти, екавски дијалекат — данас живе, међутим, у отклону у односу на своју оснивачку повељу.  Ту није реч само о обичном протоку времена и парадоксалном реципроцитету промењивости и непромењивости лингвистичког знака, већ о много дубљим историјским и друштвеним потресима који су током 20. века оставили траг у јужнословенском дијасистему.

Сваки језик је, наравно, подложан променама. Још је Сосир писао о антитетичком односу произвољне природе знака и његове релативне фиксираности кроз време: „Зато што је знак произвољан, он не подлеже ниједном другом закону него закону традиције, а зато што је заснован на традицији, он је произвољан”.

Ако је Вуков речник некада био попут лакановског имена оца (le nom du père) — тог основног означитеља који омогућује значење и који својом забраном едипалног инцеста (le non du père) даје име субјекту и позиционира га у оквиру симболичког поретка — српски језик је данас субјект у стању дубоке психозе.

Српски језик  данас живи без Вука, али се и даље позива на Вука. Зато је Вуков Српски рјечник, слављен, али потиснут, као ехо одбаченог имена оца. Када се лакановски субјект обраћа одбаченом имену оца да буде гарант закона који регулише његову жељу и однос према Другом, субјекат се суочава са неадекватношћу самог означитеља и тако запада у халуционогени процеп у значењу.

Центар за дигиталне хуманистичке науке нема намеру да поставља српски језик на психоаналитички или било који други кауч. Ми нити желимо нити можемо да будемо надрилекари који уз исцељивање свих могућих болести и видање најразличитијих рана лече и психотрауму која се зове српски језик.

Али исто тако, не желимо да Вуков речник настави да буде лажна фасада српског језика. Вуков речник треба читати — и то не као некакв патристички лексикон, него као значајно чвориште у генаологији српског језичког проблема. Треба га читати пажљиво и критички, али са потпуним уживањем и — због његове пластичности и због његове архаичности — као прозор у једну од наших замишљених прошлости. Не зато што је прошлост некакво „глухо доба”, у које, како Вук каже, „највише излазе вјештице и остале којекакве авети” него зато што у пројекцији уназад лакше препознајемо колико смо понекада страни сами себи: колико је језик нешто изворно, а ипак променљиво, и колико прошлост није исто што и судбина.

Тома Тасовац